O povjerljivosti i poštenju

Priča se da je neki čovjek bio veoma siromašan. Živio je sam sa ženom koja je bila pobožna i poštena.
Jednom mu ona reče:
- Mi za jelo nemamo više ništa!
Čovjek iziđe tražeći nafaku i opskrbu od Allaha, pa tako idući nađe kesu i u njoj hiljadu dinara. On se jako obradova i ode kući, a kad je njegova žena za to čula reče mu:
- Kada se izgubljena stvar nađe, propis je da se to razglasi kako bi se vlasnik te stvari pronašao.
Siromah ode u harem džamije da razglasi to što je našao, a tamo ču glas čovjeka koji je vikao: - Neka se javi onaj koji je našao kesu s hiljadu dinara!
Siromah se odmah javi, a onda mu taj čovjek reče:
- Taj novac pripada tebi i uz to još devet hiljada dinara!
Siromah ga upita: - Da li se ti to izigravaš sa mnom?
Onaj čovjek odgovori: - Ne, tako mi Allaha! Nego, taj novac mi je dao jedan čovjek iz Iraka i rekao mi da hiljadu dinara stavim u kesu i bacim je u harem, a da onda pitam ko je to našao. Ako mi taj ko je kesu našao dođe, njemu trebam da dam i ostalih devet hiljada, jer je on time dokazao da je povjerljiv i pošten, a takvi treba da jedu i da drugima daju sadaku.